Promišljam često o svim sferama življenja ljudi i jedno nikako ne mogu shvatiti – zbog čega o nekim temama ljudi ne mogu govoriti, nikako da prevale preko usta ono o čemu se zna od postanka svijeta. U raspravi, s kolegom koji je novinar na nacionalnom mediju na radiju i tv-u, a osoba je s invaliditetom, nismo se maknuli od početka. Seks i seksualnost je spomenuta tema, a još kad se ona vezuje uz osobe s invaliditetom okolina zazire od same pomisli na to.
Na sam spomen spolnosti i seksualnosti kao da, i muškarci i žene, dobe „ospice“, a onaj koji o tome priča kao da je zaražen nekim smrtonosnim virusom te ga pokušavaju svim silama prekinuti i zaustaviti. Meškolje se, crvene, “grebu” se, nervozno prelaze prstima po kosi. Lakše im je pričati o ratu, ubijanju, rušenju i razaranju nego o temi seksualnosti. Postavljam si svaki put pitanje tko li ih je „zblokirao“ i iz kojeg razloga je tema o seksu toliko strašna da se o njoj jednostavno ne progovara, a ako se i progovori najčešće je to pogrdno.
Taj moj kolega novinar još prije dvadesetak godina, boraveći u jednoj vrlo razvijenoj i otvorenoj zemlji za različitost pa i o otvorenosti govora o seksualnosti i pravima svakog čovjeka, donio je informaciju da ta država za svoje građane koji zbog nekog razloga nisu u mogućnosti ostvariti nešto poput seksualnog odnosa, ima sustav podrške koji nadzire i kontrolira moguće anomalije u pružanju usluga podrške. Tvrde tamošnji voditelji zdravstvenog sustava da seksualni odnos blagotvorno utječe i na mentalno i fizičko zdravlje njenih građana, a svakoj državi trebao bi biti prioritet da joj građani budu mentalno i fizički zdravi. Zdravi ljudi su sretni i ispunjeni tek kada su ispunjeni u svim segmentima življenja, pa tako i seksu.
