Je li prihvatljivo da u današnje vrijeme žena bude ta koja će napraviti prvi korak kada je u pitanju ljubav ili samo čisto „sviđanje na prvu“?
Pitala sam samu sebe neki dan upravo to pitanje i došla do zaključka kako nikad nisam prva prilazila pa valjda i sa svojih 31 godinu ni neću nešto po tom pitanju promijeniti, a onda sam sasvim slučajno to isto pitanje potaknula u društvu žene koja je u našim malim koprivničkim kuloarima itekako svima znana. Pogotovo po tome što sve što si zacrta i ostvari.
Rekla je nešto što ću, vjerujem, pamtiti do kraja života!
– Dragana, kupujete li vi u dućanu robu koja se vama sviđa ili ono što se drugima sviđa?
– Ono što se meni sviđa draga Ženo zmaj
– Pa zašto si onda ne biste izabrali i muškarca koji vam se sviđa? Ne živimo u 16. stoljeću gdje su žene bile lovina, zašto bi čekali da vas netko odabere i kaže vam da ste vi dobri za njega, zašto vi ne bi odabrali muškarca koji vam se sviđa i prišli mu, pozvali ga na kavu. Vjerujem da će istog trena reći da ju želi popiti s vama jer žene poput vas su rijetke. NEMOJTE BITI LOVINA, prošla su ta vremena, ulovite vi i odaberite si vi muškarca koji je vas dostojan.
– Draga Ženo zmaj nikad nisam prišla prva muškarcu, ne zato jer me sram, ne zato što nisam imala priliku, već jednostavno nisam, ali mogla bih promijeniti taktiku. Ali Ženo zmaj pa ja sam s njim progovorila par riječi i stvarno je ok lik, ali ja njega ne poznajem, ako ga pozovem na kavu, preplašit će se, prerano je, kaj će misliti…bolje da još malo pričekam!
– Pošaljite Dragana, nemojte čekati – riječi su koje su mi zadnje ostale u memoriji.
I da, učinila sam to, promijenila sam taktiku (koje nije ni bilo) i pozvala sam NJEGA na kavu.
Ne, cure moje drage, nema čekanja, nema izgovora, svako biće ovog svijeta ima tih 47 sekundi svog života da vam napiše „može kava danas“ ili „ne mogu danas nikako“ ili u krajnju ruku „predomislio sam se“.
Ne, nisam ga pozvala da me oženi i da mi napravi djecu na licu mjesta.
Ne, nisam ga pozvala da odmah momentalno držeći se za ruke odcupkamo u sretnu budućnost i gledamo se zaljubljenim očima do kraja života na livadi sreće.
Pozvala sam GA samo na KAVU.
I taj je poziv, čisto da se zna, jedva izašao iz mene i za onu, tako svima znanu hrabru Draganu, bio je strašna stvar.
S T R A Š N A.
Na moj poziv, on je rekao DA.
(Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, cure reko je DAAAAAAAAAAAAA, tralaalalalallalaallalalalalal)
Pomislih momentalno kako je Žena zmaj imala pravo. Čemu čekati još godinu dana onih slučajnih susreta i pozdravljanja kad su stvari tako jednostavne. Nešto hoćeš? Reci da hoćeš? Odgovor može biti ili da ili ne. Nema zlatne sredine. Barem je nema kod mene u ovakvim situacijama.
Rekao je DA.
Jep, rekao je to famozno DA.
I na tome smo i ostali.
Nekoliko tjedana.
Jer, zašto bi sve bilo jednostavno. Kavu nismo popili. U početku je i bilo neke nade da će se ta „probila sam led“, „cure zbljuvala se bum od stresa i čekanja na odgovor“, „ugasit ću mobitel i nikad ga više upaliti“, „jednostavno KAVA“ ostvariti, ali s vremenom sam shvatila da JA previše vrijedim da čekam da netko oslobodi svoje vrijeme za mene.
Ne, cure moje drage, nema čekanja, nema izgovora, svako biće ovog svijeta ima tih 47 sekundi svog života da vam napiše „može kava danas“ ili „ne mogu danas nikako“ ili u krajnju ruku „predomislio sam se“.
Jesam li ga preplašila, jesam li bila previše direktna i prerano rekla „gle, ne znam zakaj, ali sviđaš mi se, htjela bi popit kavu s tobom pa kaj bude bit će“. Jesam li trebala biti neka blaža verzija Dragane? Jedna prijateljica mi je rekla da čak i jesam, da sam trebala to „drugačije odigrati“.
Ne, nisam trebala biti drugačija.
Ne, nisam raspoložena za igrice.
Ne, ne želim se natezati i u krajnju ruku #nedamise natezati.
Jesam li bila previše za njega?
Možda i jesam, a možda jednostavno on taj poziv na kavu nije gledao na isti način na koji sam ga ja gledala, a možda jednostavno nije na kraju svih krajeva zainteresiran.
U svakom slučaju ja sam ostala svoja i znam na čemu sam.
I zato, curo, ženo…
Ne, NIKAD nemoj biti drugačija, nemoj biti drugačija zbog nikoga pa tako ni zbog muškarca koji bi potencijalno mogao jednog dana u tvojim snovima biti tvoj. Jer neće imati tebe, imat će neku drugu, neku prisloženu, namještenu, drugačiju verziju Marije, Ive, Dragane, Lane ili Štefice.
A ako te odmah u startu neće imati (ili ti njega nećeš imati) zato jer si bila svoja, onda ti takav, kak’ bi ti „stara iskusnjara“ (moja malenkost) rekla, onda ti takav ni ne treba. Stvari su jednostavne. Ako nešto želiš, pođi za tim. Osim ako uključuje policiju, oružje, zabrane prilaska, voajerstvo i sve ono što spada u kategoriju nenormalnog i neetičnog. Kupi si čokoladu, otputuj za vikend, zanemari alarm ujutro dok trebaš na posao (da bar), pošalji poruku, reci mu da želiš da ti napravi djecu (znaš na kaj mislim, normalna si kak’ i ja, nemoj gradom hodati i vikati svima da ti rade djecu, nije u redu jer jednostavno nije).
Stvari su jednostavne. Ako nešto želiš, pođi za tim – misao vodilja koja me tako vjerno prati godinama.
Lijepi pozdrav svima. S vama je bila Dragana Pandža.
Kako je biti slobodna trideset godišnja žena u malom gradu Koprivnici?
Lijepo. Jako lijepo.
Detaljnije pročitajte već slijedećeg petka u našem zabavnom dijelu portala, a do tada upalite i RGP na 94,1 fm.
